Druga strana ljubavi...

Da li cu ikada osetiti to? Mrak. Cuje se jak aplauz i tihi pocetni taktovi vec poznate muzike.  Stopala sama krecu najsitnijim koracima do centra scene. Lakim i neznim koracima penjem se i spustam sa spic patike i koracam. Dalje, polako, najsitinijim koracima na svetu. Kolena mi rade jako brzo i proracunato. Osecam kako mi se svaki misic na nogama zateze i opusta u ritmu muzike.  Oko mene bela zavesa, belo svetlo, a ispred mene mrak. Cuju se samo uzdisaji odusevljenja nepoznatih ljudi. Svi gledaju u te sitne korake. Na meni sve je crno. Crni triko koji mi se pripija uz telo. Prati svaku oblinu mogu tela. Svojim sjajem odise nekom neznocu, ali pokazuje i prkos mog tela koje stoji mirno. Na njemu se nalazi puno crnih pera preko kojih padaju zrna srebrnog praha. Suknja-takodje crna. Stoji kao obruc oko mene, a drzi je cvrsta, metalna zica prekrivena crnim tilom. Ceo til prekriven je crnim perijem koje velicanstveno pada i viori se u skladu sa mojim pokretima. Kosa mi je povezana u cvrstu pundju, a ne mestu gde devojke obicno stavljaju rajf moju kosu prekriva, ponovo , crno perije. Da, kao sto su neki uspeli da shvate ja sam balerina u ulozi crnog labuda. Polako svojim koracima prikljucujem ruke koje se lome u lagane talase na svaki treci takt svima poznate muzike. Stigla sam. Top svetlo obasjava samo moju siluetu a taktovi se ubrzavaju, postaju sve glasniji. Ruke rade brze, a noge ,tim istim sitnim koracima, prelecu preko scene naseg Narodnog pozorista. Podizem svoje teske, duge noge najvise sto mogu. Okreti brzi-odsecni. Glava radi brzo, levo, desno, gore, dole prati pokrete ruku. Muzika je sve brza i oni uzdisaji odusevljenja u publici sve su cesci. Osecam kako ce mi srce iskociti iz grudi, suze od uzbudjenja prekriti jako nasminakane obraze, i kako u plucima nemam vise ni malo vazduha. Sedim na starim daskama tog velikog pozorsita i blagim uzdisajem celim telom na nazad sa podignutim rukama lezem na vec ispruzenu nogu. Kraj. Ostajem u tom polozaju jos par trenutaka.  Glasan aplauz, I uzvici cestitanja orili su se salom. Ustajem polako i osecam kako mi noge drhte.  Poklanjam se. Prvo levoj strani publike pa desnoj. Iz publike izlazi moja mama, uplakana i puna ponosa. Staje tacno ispred scene i salje mi milion poljubaca. Milion poljubaca za njenu savrsenu balerinu. Osecam vec poznati dodir na svom ramenu. Okrecem se, a iza mene stojis ti sa prelepim buketom crvenih gerbera. U tom trenutku  puca kais koji je cvrsto drzao moje emocije I iz mojih ociju se polako slivaju one suze srece. Padam ti u zagrljaj i uzivam u cvrstom stisku tvojih ruku. Okrecem se ponovo ka publici i jos jednom im se poklanjam. Svetla se polako gase i drzeci te za ruku napustam scenu Narodnog pozaorista

Da li cu ikada to osetiti? Tu srecu, uzbudjenost. Taj pogled svojih bliznjih koji odise ponosom?  Ili ce pak moje spic patike zauvek ostati u komodi , a moj talenat zarobljen u liku jednog buduceg lekara?