Izgubljeni lutaju mi snovi...

 

Da li cu ikada osetiti to? Mrak. Cuje se jak aplauz i tihi pocetni taktovi vec poznate muzike.  Stopala sama krecu najsitnijim koracima do centra scene. Lakim i neznim koracima penjem se i spustam sa spic patike i koracam. Dalje, polako, najsitinijim koracima na svetu. Kolena mi rade jako brzo i proracunato. Osecam kako mi se svaki misic na nogama zateze i opusta u ritmu muzike.  Oko mene bela zavesa, belo svetlo, a ispred mene mrak. Cuju se samo uzdisaji odusevljenja nepoznatih ljudi. Svi gledaju u te sitne korake. Na meni sve je crno. Crni triko koji mi se pripija uz telo. Prati svaku oblinu mogu tela. Svojim sjajem odise nekom neznocu, ali pokazuje i prkos mog tela koje stoji mirno. Na njemu se nalazi puno crnih pera preko kojih padaju zrna srebrnog praha. Suknja-takodje crna. Stoji kao obruc oko mene, a drzi je cvrsta, metalna zica prekrivena crnim tilom. Ceo til prekriven je crnim perijem koje velicanstveno pada i viori se u skladu sa mojim pokretima. Kosa mi je povezana u cvrstu pundju, a ne mestu gde devojke obicno stavljaju rajf moju kosu prekriva, ponovo , crno perije. Da, kao sto su neki uspeli da shvate ja sam balerina u ulozi crnog labuda. Polako svojim koracima prikljucujem ruke koje se lome u lagane talase na svaki treci takt svima poznate muzike. Stigla sam. Top svetlo obasjava samo moju siluetu a taktovi se ubrzavaju, postaju sve glasniji. Ruke rade brze, a noge ,tim istim sitnim koracima, prelecu preko scene naseg Narodnog pozorista. Podizem svoje teske, duge noge najvise sto mogu. Okreti brzi-odsecni. Glava radi brzo, levo, desno, gore, dole prati pokrete ruku. Muzika je sve brza i oni uzdisaji odusevljenja u publici sve su cesci. Osecam kako ce mi srce iskociti iz grudi, suze od uzbudjenja prekriti jako nasminakane obraze, i kako u plucima nemam vise ni malo vazduha. Sedim na starim daskama tog velikog pozorsita i blagim uzdisajem celim telom na nazad sa podignutim rukama lezem na vec ispruzenu nogu. Kraj. Ostajem u tom polozaju jos par trenutaka.  Glasan aplauz, I uzvici cestitanja orili su se salom. Ustajem polako i osecam kako mi noge drhte.  Poklanjam se. Prvo levoj strani publike pa desnoj. Iz publike izlazi moja mama, uplakana i puna ponosa. Staje tacno ispred scene i salje mi milion poljubaca. Milion poljubaca za njenu savrsenu balerinu. Osecam vec poznati dodir na svom ramenu. Okrecem se, a iza mene stojis ti sa prelepim buketom crvenih gerbera. U tom trenutku  puca kais koji je cvrsto drzao moje emocije I iz mojih ociju se polako slivaju one suze srece. Padam ti u zagrljaj i uzivam u cvrstom stisku tvojih ruku. Okrecem se ponovo ka publici i jos jednom im se poklanjam. Svetla se polako gase i drzeci te za ruku napustam scenu Narodnog pozaorista

Da li cu ikada to osetiti? Tu srecu, uzbudjenost. Taj pogled svojih bliznjih koji odise ponosom?  Ili ce pak moje spic patike zauvek ostati u komodi , a moj talenat zarobljen u liku jednog buduceg lekara?

01/22,2012 Posted to Generalna

Comments (2)


Zavrti stolicu, oseti secanja...

Jos jedan prodje dan, a ja ga opet zavrsavam na istom mestu kao I obicno. Kuci. Kuci u svojoj staroj crvenoj stolici koja se vrti kroz uzani prostor moje sobe kao stari polomljeni ringispil. I opet isto. Krece. Okrecem se ka zidu. Jako je prljav.Na njemu kao da su tragovi secanja ispisani, i cekaju da budu zaboravljeni,okreceni. Zelim da ih ne vidim, ali ne mogu. Isuvise su upadljivi da bi prosli ne zapazeno. Idem dalje...Stolica se vrti. Vrata. Riznica uspomena. Datumi,slike, nalepnice. Javni, stalno otvoreni, spomenar...meni jako drag. Ah, kako je lepo biti ono nasmejano dete sa slike iz coska. Stolica ne staje....Okrece se tako lagano, a u isto vreme i prebrzo. Zaustavljam pogled na prozoru koga prekriva stara pocepana zavesa.  Ne boj se, imam drugu, celu, samo ne zelim da je promenim. Gledam kroz umrljana stakla, i staru prljavu mrezicu za komarce u susedni zid. Osecam se zarobljeno u svojoj sobi, u svojoj realnosti. Zelim da pobegnem, ali ne znam gde.  Mrak je. Jedva da se vidi nesto napolju. Pokusavam da pogledam u nebo, i da po hiljadu i prvi put pozelim tebe. Stolica odlazi i odnosi moj umisljeni, pomalo uplakani pogled sa stare, bele zavese....I napokon kao i svake veceri svoj krug zavrsavam na istom mestu. Ispred ,takodje starog, prasnjavog monitora. Gledam u neke stare slike, stare osmehe, i neke stare ljude. Razmisljam sta bi bilo da nismo postupili kako jesmo? Da smo druge reci rekli? Otvaram svesku i zelim da zapisem stih vec poznate pesme koja po treci put ove veceri napusta moje zvucnike. Nemam olovku. Kao i uvek nered je. Nasla sam. Pocinjem da pisem. I dalje razmisljam o nama i razmisljam sta bi bilo kad... ,,Da gasim svetlo ili dolazis ovamo?”- pitao me je tata i prekinuo misli. ,,Gasi”- rekla sam. Ugasila sam i svoje svetlo, i kao uvek dan zavrsila pod toplim, ponovo starim, braon cebetom.  

 (Dalje)

01/15,2012 Posted to Generalna

Comments (11)